Dr Danica Aćimović o knjizi
"Čajanka s ježevima"

Živeći sad i ovde, na razmeđu vekova, uočavamo kako je kraj dvadesetog bio obeležen evropskim apsurdom, dok početak dvadeset prvog stoleća odlikuje svojevrstan globalni paradoks. Bez komentara. U pogledu pisane komunikacije, ovaj se vek nadovezuje na prošli, na jedan prilično nečitak način. Generacije koje su prestale da čitaju knjige, da slušaju sagovornika, zahvaljujuæi napretku telekomunikacija, nastavile su učestalije da pišu, opšte zvukom, glasom-a da se zapravo sve manje čuju, razumeju. Kao rezultat takve kakofonije, u svežem nam je sećanju pogoršanje ljudskih odnosa u celom svetu: ratovi, egzodusi, propast civila.

Četovanje na brzinu, pisanje nepravilno, ne-književno, skraćeno i osakaćeno (bez kvačica, dijakritičkih znakova, velikog i malog slova); sve govori da ulazimo u eru SVIH VELIKIH SLOVA, bez tački i zareza, bez kraja i početka misli. Ali zato uočavamo, sve očigledniju planetarnu poterbu za razgovorom kroz blogove, SMS poruke, e-mail dopisivanje. PISMO se tako na volšeban način vratilo u naše živote. Ne više kao stilska figura, negovana pismena forma, literalna umetnost. Postalo je dajdžest izdanje svakodnevnice. Zato posebno raduje kada smo u mogućnosti da pred sobom gledamo i pratomo odnegpvano pisanje epistolarne forme – kakvu nam nudi Dragan Jakovljević.

Njegova knjiga „ Čajanka sa ježevima” je sabrana, pa dorađena i dopisana, iz izabranih zapisa, objavljivanih svake sedmice u budimpeštanskim Srpskim narodnim novinama, u rubrici naslovljenoj Pisma izvesnoj. Reč je o nizanju emotivnih zapisa o životu jednog mladog čoveka, koji se prilagođava veæ punu deceniju. I nije još sasvim prihvaćen. Tako je svugde: od Lužičkih Srba do Ukrajinaca; od Bugara Palaćana do Mađara, Rumuna ili Slovaka u Vojvodini. Maleni se dele na još manje, prebrojavaju, rasparčavaju, posmatraju svoj pupak pod lupom jalovog kritizerstva i pričaju priče o slavnoj prošlosti. U Mađarskoj, mdđu Srbima, svako ko u dolasku broji manje od jednog veka – taj je dođoš. Strano tkivo. Nepoverenik. Tako se u neobičnom okruženju našao junak, prvo lice ovog narativnog diskursa. Voljom pošao, voljom i nevoljom ostao u prelepom carskom gradu, mađarskoj prestonici. Pešta je zaista krasna, Budim neodoljiv. I nedostupan. Usud je namestio da se našem junaku pocepa i usitni bivša domovina, a kroz krpice podela mora da sastavlja i danas, godinama udaljen. Nekada više, nekad manje osamljen. Kao ostrvo. „ Mi moramo negovati a ne tajiti različitost. Sve to nije moguće u malim, neprosvećenim, ksenofobičnim sredinama. Zato je sreća za čitav svijet što je Tesla otišao od nas”, reče Miroslav Radman, profesor iz Zagreba, na Frankfurtskom sajmu knjiga u oktobru 2006. povodom 150 godina od rođenja Nikole Tesle.

Ova knjiga je svojevrsni bedeker, vodič kroz meandre svakodnevnice. Pisana iskreno, uz ponešto samoironije, malo gorčine, mogo tolerancije, još više želje da pronicljivim komentarima olakša, pomiri, poboljša sebe u okruženju. Nama kao čitaocima, posmatračima sa strane, čini se ismpatično, no uistinu je otrežnjujuće ovo opisivanje događaja, sveta oko sebe. Sagledavamo probleme male sredine (duhom i geograijom), uvek neprijateljski nastrojene prema promenama, i prema drugačijima. „Mala zajednica stalno ojačava svoj provincijalni duh unirene aktivnosti ili sličnosti” – zapisao je Zoran Hamović (Uvođenje u internet, Klio, 2007.)

Dragan Jakovljević se odvažio da piše o svom okruženju u vremenu sadašnjem, rizikujući da bude neprihvaćen. Oštrica njegovog pera nije ubojita. Više su tu opisi atmosfere, situacija, više pojava nego persona: mada se neki likovi apsolutno prepoznaju. Dragocene su, žive i nepatvorene, opservacije o aktuelnim događajima u Mađarskoj, Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, Srbiji.

Vidljivo je da se spisatelj uhvatio u koštac SA PRAVIM ŽIVOTOM. Aktuelno, angažovano, adrenalinski. Što prevazilazi okvire dnevnih zapisa i feljtonistike, po mnogo čemu. Kada uspeva da zapažanja svede na jednu rečenicu, one dobijaju vrednost gnoma (narodnih mudrosti). To su briljantne opaske koje sadrže obrt, ironiju, parodiju, samokritiku. Malo je tako punokrvnih zapisa iz svakodnevnice. Sa takvom konotacijom! Toliko se asocijacija otvara, toliko paralelnih svetova, u svakoj glavi koja bude čitala. Od samo nagoveštenog, neizrečenog događaja, koji se uzgred i neprecizno (baš dobro da je tako!), spominje, stvaraju se, same od sebe, globalne i medijske konstante, paralele, zaključivanja, prevođenja jednog kulturnog koda u drugi.

Zato što je ovaj svet, ponuđen knjigom, više zbilja nego uobrazilja; što pokazuje i razgolićuje ono o čemu imamo samo udaljenu viziju – zato ga treba razgledati, pročitati izmedju korica i izmedju ostalog, pa zapamtiti, opomenuti ili zaboraviti.