Vladimir Čabrić o romanu
"Isaija"

Dragan Jakovljević je još jedanput uspeo da pronađe formulu pisanja modernog romana. Utkavši u štivo intelekt i senzibilnost, dajući mu podjednako i istorijsku i savremenu dimenziju hodom po fantastici i iracionalnom, stvarajući pri tome živopisne likove i nezaboravne anegdote, oplemenivši jezik humorom, a čitaoce znanjem, stiče se utisak da je „Isaija“ roman koji će se rado čitati i što je važnije - ponovo čitati.

Svoj prvi „susret“ sa Draganom Jakovljević dugujem našem zajedničkom prijatelju Aci Lupšiću, koji me je jednog hladnog, kišnog dana izvukao iz tople sobe i govorio mi o jednom našem darovitom piscu. Pomalo skeptično, obuzet nevericom, prelistavao sam prve stranice romana i vrlo brzo gubio se među zidinama srednjevekovnog zamka dok je Lupšićev glas kao odjek nestajao nadjačan zvucima topuza koji udara o kameni zid i traži odgovor.

Pročitavši naslov knjige i prvo poglavlje bio sam zavaran i gotovo uveren da je roman istorijski, a tome je išlo u prilog i to što mi je roman skliznuo iz ruku i čekao čitava četiri dana da bude pročitan. Dilema je ubrzo razrešena. Njegova istorijska tematika, iako dominantna, samo je jedan sloj multižanrovskog određenja romana. Ali, krenimo od početka.

Otvaramo početne stranice romana i postajemo svedoci višegodišnjeg utamničenja jedne od najkontraverznijih, najsurovijih ličnosti srednjeg veka, kroz malo reči, nenametljiv izraz i atmosferu koja nas obuzima. Iznemogla i gotovo luda u iščekivanju svog spasitelja, grofica Eržebet Batori izgovoriće svoje poslednje reči:

“Ne, ne, doći će on, znam to vrlo dobro... Niko od nas živih neće ga videti. Dobrodošlicu će mu jedino poželeti te zidine, u koje sam živa uzidana. On će ih celivati, dodirivaće me među ovim stenjem i .... oprostiće mi. Meni je sreća zatvorila jedna vrata, ali čovek, kada mu se to desi, predugo gleda u njih, pa ne vidi ona druga, koja mu se u tom trenutku otvaraju.“

Pažljivijem čitaocu neće promaći ove grofičine reči, koja nije bila religiozna iako je često skrivala svoje zločine pod okriljem vere. Postavlja se pitanje ko je taj spasitelj? (Na odgovor ćemo čekati gotovo do samog kraja romana, kada će u jednom naslućenom, ali opet iznenađujućem obrtu uvodna priča dobiti razrešenje.)

Struktura romana

Dva su glavna sloja Jakovljevićevog romana. Jedan je istorijski, činjenični, i drugi, njemu podređen, savremeni.
Uvodno poglavlje romana otvara istorijski sloj značenja, koji će ubrzo biti napušten, i prepustiti primat savremenom, ali samo prividno. Pisac vrlo često traži opravdanja za retrospekcije i nagoveštaje uvodne priče, uspevajući pri tome da ime Eržebet Batori pomene ponovo tek u osamnaestom poglavlju. Međutim, ona će kroz lik i besede Isaije Uskokovića i uz svesrdnu piščevu pomoć uvođenja fantastike u roman, biti sveprisutna. Pisac će čitaoce upoznati sa grofičinim životom najpre kroz sećanje jednog od glavnih likova romana, a zatim i kroz spise o njenim zlodelima na samom kraju romana, time dajući istorijskoj crti i samom romanu zatvorenu, prstenastu strukturu.

Na prvi pogled, kratka priča o grofičinom tamnovanju na početku romana biva otrgnuta od svog nastavka ili nečega što joj prethodi. Vezana naizgled labavom strukturom za dalji tok romana, dovodi u pitanje piščevo umeće pripovedanja. Savremeni tok zbivanja, jedno najobičnije putovanje i dugo zapostavljanje uvodne priče stvaraju utisak fragmentarnosti bez čvršće pripovedne niti. Međutim, pisac već u drugom poglavlju (a mi ćemo to tek zasigurno saznati u drugom delu romana), vrlo vešto, svojom prvom vezivnom niti spaja dvoje glavnih protagonista, teško spojivih strukturalnih celina. (Protagonista istorijskog sloja je Eržebet Batori, a savremenog Isaija Uskoković.)

Ta vezivna nit su mudre misli junaka. Eržebet umire sa jednom, a Isaija će ih izgovoriti pregršt. Bližu vezu, pisac nam nagoveštava u trenutku kada Isaija po prvi put pominje njeno ime i prisutnima u kupeu pokazuje njenu sliku. Na kraju ta veza je neraskidiva i što se Isaije tiče nesumnjiva, jer on je njen potomak i njena krv.

U cilju vezivanja istorijskog i savremenog u romanu korišćeni su i elementi fantastike. Pisac koristi folklorno-fantastički okvir ne bi li povezao grofičin život sa životima ostalih junaka, a savremenoj tematici približio istorijsku i mitsku crtu. Još uvek u narodu prisutni najapsurdniji običaji, verovanja i praznoverja predstavljaju čvrstu vezu među protagonistima i kompozicionim slojevima, a na drugoj strani dozvoljavaju piscu da istraži njihovo poreklo, trajanje i implementaciju u savremenom društvu.

Savremeni okvir naracije dominira svojim obimom. Međutim, Jakovljević nam ne nudi mnogo konkretnih podataka iz stvarnosti. Grupa putnika u starom vagonu „Avale ekspres“ putuje na relaciji Budimpešta-Beograd. Osim vremenske odrednice s početka ovog veka i svog rodnog grada pomenutog na samom kraju romana, veći deo fabule je vezan za pust, mađarski krajolik i višečasovno putovanje u koje je pisac sažeo celokupnu tematiku svog romana.

Jedna mala pozorišna predstava odigrana na daskama kupea nudi nam veliku raznolikost neponovljivih likova koji su zapravo pravi predstavnici društvenog stanja u Srbiji.

Kroz elemente ironije i humora, često gorkog, saznajemo kulturno-političku pozadinu društva koju čine ministar, oprostite, zamenik ministra i estradna umetnica koji posle jednog brodoloma dospevaju u „Avalu Ekspres“. Pisac se nijednog trenutka neće upustiti u analizu problema niti će se truditi da mu pronađe uzrok, sve je samo nagovešteno i ostavljeno čitaocu na razmišljanje.

Pisac takođe nekritički i nenametljivo govoriti i o fantastici i o najapsurdnijim narodnim običajima koji su se zadržali u svesti čoveka do danas, a koreni su im tako duboki i razgranati da ni pesnice jednog vladike ne mogu pomoći. Čitaocu će se dati na raspolaganje bogata građa o narodnim verovanjima, običajima, demonskim bićima i posebno vampiristici, i on će se nesumnjivo u nekom trenutku čitanja pronaći u njima ili prepoznati nekoga iz svoje sredine ko još uvek robuje ritualima i praznoverju. Međutim,koliko god problem utemeljenja praznoverja i fantastike bio prisutan i ograničavajući faktor napretka jednog savremenog društva, čitaoca više zabrinjava i boli društveni sistem vrednosti i stvarnost koju prepoznaje u romanu.

Elementi fantastike

Elementi fantastike uglavnom se oslanjaju na folklorno-fantastičke potencijale srpskog naroda. U prvi plan stupaju spoljašnje fantastičke relacije, po ugledu na dela romantizma. Interesantna je piščeva sklonost ka misterioznom, čudesnom, iracionalnom, pri čemu se svi pomenuti fenomeni ne doživljavaju kao znak božanske onostranosti, već egzistiraju kao komponente kulturnog nasleđa i upotpunjuju složeniju sliku čovekovog sveta i svestranije poimanje tog sveta. Pisac nam izvodi argumente i činjenice o postojanju vampira, kojima posvećuje najviše pažnje, utoliko više što on ne veruje u njih, ali ih se ne odriče jer oni kao i mnoga druga verovanja reflektuju izvornu, tradicionalnu narodnu svest čiji smi i mi deo. Ideja pisca upravo i jeste prepoznavanje i identifikacija iskustvenih sadržaja čitaoca sa fantastičkim elementima u romanu.

Fantastički diskurs ima svog protagonistu. To je vladika Samuilo. Vladika će u svom izlaganju napustiti tradicionalni religijski kod i govoriti o vampirima i običajima sahranjivanja iako mu položaj i vera to ne dozvoljavaju. Upravo zato, zbog svog „nevladičanskog ponašanja“ njega ćemo bolje poslušati kao glas razuma i zdrave pameti. Njegova interakcija zapravo i ističe ozbiljnost problema utemeljenja praznoverja i najapsurdnijih verovanja u srpskom narodu.

Kao i u ostalima delovima romana dublja analiza i kritika problema praznoverja i narodnih verovanja ne postoji. Pisac je tu da izloži, upozna ili podseti čitaoca na stanje stvari pri tome mu dajuću svu slobodu delanja. Jakovljević će čak sa dozom humora i žala završiti priču o vampirima, kao nesumnjivo srpskom brendu:

„Te noći smo moji slušaoci i ja čuli i da su 1725. godine bečke novine objavile članak o Petrovom slučaju, pod naslovom „Vampir iz Kisiljeva“. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji počele da se prenose po Evropi, izazivajući pravu pomamu. Rasplamsala se mašta bogatih Evropljana, pa su izmislili čitavu galeriju vampira, u kojoj su počasna mesta zauzimali grofovi, baroni i kraljevići.

- Čekaj bre malo, pa zar nisu oni naš, srpski brend? – javio se isti slušalac.
- Bogami jesu, prijatelju. Ali za te naše narodne vampire, u opancima i blatu, od kojih je sve i krenulo, danas malo ko mari. Svi se danas kite tuđim perjem! – zaključio je vladika setno.“

Karakterizacija likova

Etimologija samog naslova nesumljivo upućuje na jedno starozavetno ime, proroka Isaiju, besednika i čudotvorca, koja u konotaciji jednog od glavnik likova romana nije potpuno izgubljena. Isaija Uskoković, besednik na sa'ranama je čovek iz naroda koji zna svojim mudrim besedama da izmami reke suza svojih slušalaca. Pisac će dopustiti Isaiji da kroz dijaloge govori o sebi i svom životu dajući tako njegovoj karakterizaciji objektivnu crtu. Iako na početku nametljiv i pomalo napadan, kao kobac koji traži svoju žrtvu:

„ Gleda me kroz polumrak i očekuje da ga ispitujem dalje. Nećka se da nastavi, a u očima mu iskre... Pročišćava grlo, nada se razgovoru. Meškolji se na sedištu i mljacka ustima. Želja postaje nezadrživa i on se polako ustremljuje...“ Isaija će vrlo brzo, kako radnja odmiče, pobrati sve naše simpatije. Inteligentan i načitan, na trenutke nestvaran i maglovit, pisac će nam dobar deo Isaijinog lika prikazati kroz njegov komični karakter. Takođe ćemo primetiti da su gotovo svi elementi humora ili u neposrednoj vezi sa Isaijom ili im je on konkretni uzrok. Isaija je u stanju da „prepozna“ interesovanje slušaoca za njegove besede i onda kada spava, ili zeva od dosade. I naratorovo izričito odbijanje i grube reči, Isaija neće razumeti kao uvredu i nezainteresovanost, već će kod njega izmamiti osmeh i saznanje da neke ljude jednostavno treba pripremiti za slušanje njegovih govora. „Ja sa pokojnicima nikada nisam imao problema“ – izgovoriće jednom prilikom Isaija i zaista tu mu se ništa ne može osporiti. Iskreno će nas nasmejati i anegdota o opajdari iz Čumića, kojoj će Isaija hrabro stati na put. Mećutim, nikako ne smemo pomisliti da je komični karakter Isijijog lika dominantan. Naprotiv, lik Isaije je dosta kompleksniji. On je mislilac i njegove besede se zasnivaju na najlepšim delima svetske književnosi, istočnjačkoj mudrosti i narodnim izrekama, naravno prilagođenih tragičnom skupu kome su namenjene. Njegova naracija je smirena i odgovara situaciji, poređenja su mu plastična i slikovita, a svrsishodna upotreba mudrih poruka izaziva divljenje čitaoca. Poput velikih umova i Isaija je tužan i ostavljen. Govoriće on o osvojoj Mariki koja mu je ukrala srce i poput Lorelaj učinila da Mađarska postane zemlja tužnih i uplašenih ljudi. On nosi onu iskonsku tugu genija i usamljenost stvaraoca:

„ Dragi moji, treba da znate da su na toj klupici nastali moji najbolji govori. Sednem, zamislim tužni skup, srce mi se stegne, zaigra, a reči same krenu. I, nećete mi verovati, suza mi suzu ne stiže. Eto, takav sam ja čovek.“ Ali najdominantnija je ipak ona Isaijina ljudska crta običnog čoveka koji više od svega želi da bude cenjen i priznat od strane okoline. Zato će Isaija sa toliko žara i predanosti pisati i govoriti pred onima koje ne poznaje zarad malo ljudske topline i poštovanja koje uslovljava sreću svakog pojedinca (a posebno Isaije Uskokovića).

U lik novinara, naratora, pisac će utkati dokumentarnu građu i svoje iskustvo koje će vešto iskoristiti u stvaranju kompaktnog tematskog određenja radnje. Kao lik, novinar ostaje u senci Isaije, Milve i Samuila, ali to i jeste piščeva želja: da bude nenametljiv i da prepusti svojim junacima da govore o sebi. (Tome ide u prilog i to da do kraja romana nećemo saznati njegovo ime.) Evidentna je toplina i simpatija koju pisac gaji prema likovima, prema Isaiji više nego prema drugim likovima. Najpre osporavan od strane naratora, Isaija će postati predmet iskrenog piščevog interesovanja i naklonosti.

Za razliku od njega, Milva je kulturološko-destruktivni element jer njen uticaj na mlade generacije postavlja izopačene sisteme vrednosti. Bolna je pomisao čitaoca da Milva, doduše ne svojom krivicom i znanjem, kroji sudbinu i politiku Srbije, uz Đonovića, čije prezime rekao bih najbolje dočarava njegov karakter.

Iako okarakterisana kao negativni ideal, uz to liči na prostitutku i izgleda kao da je „poplava izbacila“ Milva će zračiti iskrenošću i ljudskošću. Ona će osećajnošću i razumevanjem razgaliti Isaijino srce i pokazati svoju humanu stranu. Usudio bih se da primetim da je u jednom otuđenom svetu egoizma i sujete, u malom kupeu „Avale ekspres“ pronađena ona, danas tako retka, ljudska toplina i bliskost potpunih stranaca.

Jezik i stil

Jakovljevićev jezik je harmoničan i nenametljiv, a njegova lepota rezultira iz prirodnosti kazivanja. Rečenica je jasna i skladna, nikad suvišna i prazna, mislima je bogata, ali nikad pretenciozna. Način izlaganja sadržaja upućije na pisca koji znalački sistematizuje i logički povezuje svoje misli. Ritam pisanja saobražen je u dahu čitača, pa nema zamora, niti čitanje kad prelazi u dosadu. Iako zaokupljen istorijskom i fantastičkom crtom pripovedanja, pri tome koristeći konvencionalni način pisanja, Jakovljević će na krajnje osoben način pisati o likovima, događajima iz bliže ili dalje prošlosti, stvarajući tako iluziju stvarnosti u romanu.

Vrlo važnu ulogu u postizanju efekta stvarnosti, ali i individualizaciji likova ima dijalog. Dijalozi su progresivna crta piščevog pripovedanja koji stvaraju iluziju objektivnosti. U njemu često dominira jedan učesnik i tada dijalog liči na monološko izlaganje. Oni upotpunjuju karakter likova, oslikavaju njihove stavove i tako neposredno dopuštaju čitaocu da kroz živu reč upoznaje likove.

Nezaobilazni element pripovedanja je i humor koji obogaćuje izraz i oplemenjuje romanesknu sadržinu dozvoljavajući piscu da ga koristi i kao elemenat karakterizacije likova, ali i kao moćno kritičko oružje. Preovladava zdrav narodski humor, humor karaktera i situacije i kao takav nije napadan već osvežavajuć i zanimljiv čitaocu.Na kraju, treba istaći jedno: Dragan Jakovljević je još jedanput, čini se zrelije i uspelije nego do sada, uspeo da pronađe formulu pisanja modernog romana. Utkavši u štivo intelekt i senzibilnost, dajući mu podjednako i istorijsku i savremenu dimenziju hodom po fantastici i iracionalnom, stvarajući pri tome živopisne likove i nezaboravne anegdote, oplemenivši jezik humorom, a čitaoce znanjem, stiče se utisak da je „Isaija“ roman koji će se rado čitati i što je važnije - ponovo čitati.