Dragomir Dujmov o romanu
"Džezvar"

U uvodnom članku koji je svetlost dana ugledao 23. oktobra po starom, odnosno 5. novembra 1902. godine po novom kalendaru, u davnašnjem, danas već zaboravljenom peštanskom dnevnom listu Srpske novosti, glavni urednik, izvesni Milan Petrović, između ostalog očajava i donosi sledeći zaključak:
"Ima u Budimpešti nekoliko Srba đaka (...) iz Srbije, koji opet nemaju nikakvog dodira sa ostalim Srbima đacima i čine za sebe neko odvojeno društvo. (...) Stranac upravo ne zna na koju stranu da se okrene, ako je željan srpskog sastanka i razgovora. (...) U tom pogledu je upravo žalost, kad u Budimpešti ne znaš kuda da ideš, ako hoćeš da se sastaneš sa Srbima."

Iste reči će dočekati i kasnije generacije koje su se u Budimpešti obrele vođene ispucalim prstom sudbine ili samovoljno. Hteli mi to ili ne, ni roman prvenac Dragana Javkovljeviæa nije mogao da se odupre ovom usudu. Pođimo od samog autora. Dragan Jakovljević je u Budimpeštu došao kao dopisnik tadašnjih vodećih srpskih medija 1995. godine. Od tada počinju njegova "Peštarenja" i nenadano upoznavanje sa čika Ljubom, zatotčenikom nemile sudbine koga je Svevišnji, očito, darovao titulom viteza reda "noći bez svanuća".

Istim osećanjem usamljenika u tuđćem, ne samo jezičkom okruženju zrače obojica glavnih likova Jakovljevićevog romana "Džezvar".

Vešt, mogli bismo reći čak najpodesniji izbor naslova jeste upravo "Džezvar" koji u sebi skriva užu i širu simboliku. Obična bakrena posuda za zgotovljenje jutarnje kafe odraz je širokog balkanskog podneblja, koji se proširuje i na prostore iza Bosfora i Mramornog mora. Džezva je malena i laka za nošenje, ujedno je i veliki saputnik, često i najverniji, a nažalost i jedini prijatelj našeg čoveka, ma gde se on pod nebeskom kapom zatekao. U užem smislu, džezva je, dakako, neobilazni deo nasušne potrebe srpske duše za oduškom i razmenom misli. No, pre nego što neko pomisli da je džezva u centru pažnje ovog romana, moram ga razočarati. Svrha Jakovljeviæevog romana je jedno alhemijsko otkriće iliti spasonosni eliksir kojim se rešavaju sve nedaće i satiru sve obmane i prokletstva sa ljudskog roda. Međutim, ko je u stanju da odagna zlo? Do ove tajne i saznanja dovode nas džezvari.

U romanu Dragana Jakovljevića imamo četiri džezvara i jednu "priču u priči". Prvi poklonik i saučesnik tog drevnog srpskog usuda da se denemo u strani, nepoznati svet jeste sam autor, a drugi je čika Ljuba Tomić o kojem Jakovljeviæ na jednom mestu kaže da je "celog života bio nečiji zarobljenik: kao mladi partizan u nemačkim i četničkim lancima, a sve ostalo vreme u onim mentalnim, kao emigrant. Ove druge, možda bolnije, kojima je do kraja života ostao prikovan za Mađarsku, natovario mu je Tito, 1948. godine."

Treći je, bez sumnje, glavni junak romana. Mladić, novopečeni Budimpeštanac poreklom iz Kragujevca, čije ime pred nama zauvek ostaje pod velom prvog lica jednine, i čiji savremeni, pomalo smeteni, ponekad čak i apsurdni lik – to moramo priznati – živi i u nama samima.

Četvrti džezvar je misteriozni, carigradski čuvar mita tajanstvenog prstena: znalca, a ujedno i uzročnika svih naših, i ne samo naših nesreća.

Fabula romana je opšteljudska, univerzalna. To je saga o večitoj ljudskoj težnji: o putovanju, koje je unapred dobro i precizno osmišljeno i isplanirano. Međutim, putešestvije, u ovom slučaju avionski let sa mađarskim, kineskim, ruskim, slovačkim, nemačkim, srpskim i još ko zna kakvim putnicima, završava na odredištu suprotnom od originalno zamišljenog. Na prvi pogled, to bi moglo značiti da je putovanje propalo. Umesto u Grčku, avion sleće u Istanbul. Međutim, da li je to zaista puki, posve slučajni promašaj?

Odgovor nam na veoma zanimljiv način otkriva sam autor. Jakovljević poznaje igru sudbine, koja se isprva čini besmislenom, no, ona nikada nije slučajna. Ceo ovaj promašaj, u stvari, poseduje jedan unapred određen cilj, a to je da se razotkrije misterija tajanstvenog prstena, koji će se na kraju romana vratiti pravom vlasniku. Jakovljević svoj roman završava ovim razrešenjem: "Dotakao sam prsten usnama, čvrsto ga stegao i bacio joj ga u naručje, visoko. Nebo mi ga nije vratilo." Dakle, slučajnost ne postoji. Humor je sastavni deo ovog romana koji se često javlja kao mešavina satire, apsurda i ironije, često čak i samoironije. Bez nje, prvenac Dragana Jakovljevića, dabome, bio bi mnogo siromašniji. Srećom, on u sebi poseduje poseban, nenametljiv i istančani osećaj, način da nasmeje svoga čitaoca.

U ovom romanu se, ne slučajno, nalazi i jedna "priča u priči", osobena konstrukcija pripovedanja koju je u srpsku književnost uveo Ivo Andrić u svojoj neprevaziđenoj priči "Prokleta avlija".

U slučaju "Džezvara" to su autobiografske beleške, sada već pokojnog, Srbima u Mađarskoj dobro znanog čika Ljube Tomića. Zahvaljujući Jakovljevićevom trudu i volji, a iznad svega dobrodušnosti, čika Ljubine beleške su sačuvane od sigurne propasti. One će tako zauvek ostati kao rečiti dokument tihe, šapatom ispričane ispovesti. Ljubomir Tomić je na osoben i samo njemu svojstven, lirski način pribeležio svoja prisećanja, digresije i priznanja o minulom životu večitog emigranta-usamljenika. Duboka misao koju prožima njegove beleške odraz su čoveka dubokih osećanja. Njegovi doživljeni i teškom mukom prevađeni trenuci duboke rezignacije, pretoćeni u zbir ljudskih mudrosti otkrivaju nam pesnika nesvakidašnjeg jezika i visokog stilskog osećanja. Valja istaći, da se u njegovim rečenicama oseća prisutnost uticaja negdašnjeg čika Ljubinog gimnazijskog profesora, sada već neobilaznog klasika srpske književnosti, Mehmeda Meše Selimovića.

Na jednom mestu svoga romana preko monologa bezimenog glavnog junaka, nesvesno potvrđuje i sam autor romana "Džezvar", Dagan Jakovljeviæ: "Jedinu mogućnost za bekstvo od ne baš prijateljski nastrojene okoline video sam u čika Ljubinim beleškama. U jutrošnjoj jurnjavi, stranice u rancu su se potpuno izmešale, što mi nije mnogo smetalo. Gde god da sam otvorio, kao da sam postajao deo njegove priče."

No, da li je to suština Jakovljevićeve priče o "Džezvaru"? Zasigurno nije. Ona je samo jedan od povoda da se opiše trenutak prolazne stvarnosti koji se često umišljeno naziva – životom.